Ja nisam luzer ja imam nas...A ZA SVET KO TE PITA

Prilagoditi se svijetu u kom živiš... sakupiti prolivene ivice svoje ličnosti u ograđenu kartnosku kutiju svjetske mašte...POklopiti je nekim starim novinama... Paziti da negdje ne procuriš... Ne istočiš svoje oblike... Ili možda podići glavu, razgrnuti nebo rukama, okrznuti po neko sazvežđe i jednostavno odbiti ponudu da se uklapaš kao mozaik... Pristati jedino da budeš takav kakav si, da budeš samo za jednu nijanisu drugačiji od onih koji žele da te isklešu... Ne da se drvo žilavo...

Prilagođavanje nije isto što i lukavost... nije isto što i pamet da sebe takvg nametneš ljudima koji se boje drugačijeg... koji se boje tvojih šarenih papira i crvenih ukrasnih mašni u kojima im serviraš svoje neobične ambicije i ljubavi... Pomisliš da možda nikad nećeš naći svoje čupavo parče neba gdje kiša iz zemlje pada... A šta ako si već tu... Pod tim nebom... samo nisi pojeo čokoladu sa vrha... Hmmm, možda je baš tu onaj šlag života koji voliš, samo ga pravo sunce nije otkrilo...

Uostalom, zašto bih se uklapala u sav taj šareniš svijeta, zašto ne mogu biti bezgranično luckasta dok koračam u poskocima kroz sve te nasmijane i maskirane ljude...Zašto bih bila klon današnjice kad mogu biti potpuno novo sazveđe svog neba... I eto, odbijam... Namjerno ću pokvasiti kartonsku kutiju i izliću se i na petom ćošku tog kvadrata... Eto, baš hoću da se smijem i skakućem... Šta mi može ko? Odbijam da se povinujem svim vašim mrgudnim danima... Odbijam da budem kao vi što ne zante o čemu pišem... Ja moje nebo ne dam...