NAPOMENA: Ovaj tekst nije lična promocija iako će mnogi misliti. Ovo je jedna realna slika mojih misli...Pljevlja su mali grad na sjeveru Crne Gore. Pljevlja nisu popularna, ali nisu ni nepoznata. Da, znaju ga po tamburama i sokacima, po Šarićima, po ekološkoj katastrofi od vazduha. A gdje god da kreneš, u koju god zabit svijeta da stigneš, naći ćeš po nekog iSPljevalja. Jer mnogi su otišli u potrazi za boljim sutra. Ja sam jedna od njih. Nisam ponosna na to.
Ma koliko odlazila, tom gradu se uvijek vraćam. Ma koliko da sam ranije bježala, sad svaki slobodan dan provodim u toj porodičnoj kući, sa mojim najbližim. Jer ne znamo koliko je veliko to parče kuće i to parče srca koje je tamo ostalo. Ne znamo dok ne počnemo da gubimo.
Mi Pljevljaci smo malo možda i čudni. I rijetko to primjećujemo. Kad odemo, ne družimo se sa ljudima iz Pljevalja, ali kad se sretnemo na ulici izgrlimo se i izljubimo kao da smo najrođeniji. Kad se sretnemo u Pljevljima ne poznajemo se. A ljudi smo kao i svi drugi - ogovaramo, mahalamo, zavidimo na tuđem uspjehu, tapšemo po ramenu, zaljubljujemo se, povrijeđujemo, pjevamo, pijemo, psujemo, pričamo loše o svom gradu, a kunemo se u njega... Kažem, ljudi smo, nismo irvasi. I gdje god da odemo, u srcu nosimo te sokake, miris lipe, park i šumu... Odemo iz Pljevalja hiljadu puta, ali Pljevlja iz nas nikad neće.
Ali postoji jedna osobina kod nas Pljevljaka koju niko drugi nema. Imamo dušu. Da, sigurna sam da je tako. Možda ne pričamo sa prvim komšijom, ali ne daj Bože da mu zatreba kap krvi - dajemo bez razmimšljanja, i litar ako treba. I znaš, ponosna sam na to! Istina, i ja sam kao i drugi. Možda me nekad bilo sramota reći odakle sam, tada kad nisam znala šta su prave vrijednosti u životu... Možda me bilo sramota što nisam kao moja braća u Podgorici mogla da idem stalno na more. Nekad, kad nisam znala šta je život... Danas, ponosna sam na svoj grad!
Pljevljaci su takvi. Možda se međusobno ne volimo previše, ali ipak sasvim je dovoljno da ginemo jedni za druge kada je to potrebno. Ovih dana vodi se prava bitka. Bitka za jedan mladi život... Bitka sa vremenom. U ovoj državi, kad je kompas morala i vrijednosti trajno pokvaren i kad se vrijednuju sve druge stvari osim ljudskog života - Pljevlja su, iako uvijek odbačena, ostala jedini grad u kojem ljudi, komšije, znani i neznani ginu jedni za druge. I meni su pomogli - ti moji sugrađani, oni koje znam, i oni koje ne znam. Bila sam zahvalna, i uvijek ću biti, jer to je moj grad, to su moji ljudi, i ja sam cijelim svojim srcem njihova. Ali nikad, za cijelih mojih trideset godina, ne pamtim veći sklad u svom gradu kao danas. Svi su ustali u toj borbi da se spasi život jednog. Da mi, koji nemamo ponekad dovoljno za sebe, da damo za njega našeg, samo da živi. Da ne ostanemo bez njega. I mi koji ga znamo, i oni koji ga ne znaju. Svi su ustali! Nikad nisam bila ponosnija na svoj grad, na svoje ljude, na svoje porijeklo.
Po tome smo mi drugačiji. I zato, ako si i ti Pljevljak, znaćeš da treba da uskočiš u ovu borbu sa vremenom, znaćeš da treba da staneš na liniju, da se borimo zajedno sa nemani, da ne damo da nam otrgne tog čovjeka iz ruku... Jer on je naš, i mi smo njegovi. Jer on je sin, i brat, i otac, i suprug, i razredni starešina našoj djeci, sportista i komšija. Ako pak, nisi Pljevljak, onda postani to bar sad, bori se sa nama. Ja znam da to možemo. Ja znam da to hoćemo! Pobijedićemo za njega i njegovu porodicu. Svi na terene, odrecimo se stvari koje nisu važne, odrecimo se popodnevne kafe, i sladoleda, i cigareta. Odrecimo se našeg sitnog zadovoljstva zarad velike sreće spašavanja života. Jer svaki čovjek to zaslužuje. Napravi razliku, nek ti je stalo! Odrasti, tiče se i tebe! Jer ne znaš šta imaš dok ne počneš da gubiš.
Iban code : ME 25530103050005650979
Br.racuna : 10-305-0005650.9
Swift code : MNBAMEPG
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.