Pitas jel' sam pisala o Tebi. Nisam. Ne znam šta bih rekla. Nije jednostavno imati riječi uvijek, u svakom trenutku. Ja sam moje progutala sa srcem. U kiselinu da se vare bacila. Rekla da neću da pišem o Tebi. Zašto bih? Tebe treba doživjeti.
Svi imamo svoj mrak. Svi imamo svoju tamu u kojoj čučimo. Ja sam svoja koljena zagrlila, iscijepana i razgrebana. Sakrila se u ćošak duše koji je ostao netaknut i odlučila da čekam. Neka bolja vremena, možda i bolje ljude. Nailazili su, nije da nisu. Uplašeni miševi, progrizu rupu u zidu, obasjaju te na tren i pobjegnu. Preplaše se koliko vazduh zaudara na emocije. Zabetoniraj i vrati se u ćošak. Tako to ide.
Ti zidovi oko mene su mirisali na nedostajanje. Još mirišu. Kad si u mraku možeš da izoštriš svoja čula, i možeš da spoznaš sopstvene dubine. I, znaš, više sam ja tu nedostajala nego iko drugi. Samo nisam znala. Moji su mrakovi otrovni, toksični moglo bi se reći. I sad dođeš Ti, ne praviš nikakve mišje rupe, nego mi zid cijeli srušiš, i natjeraš me da slušam sopstveni smijeh šest sati, al ko još broji. I nisam sigurna da sam to ja. Nikad nisam bila takva ja. Ja se smijem usiljeno, reklo bi se prije da se kezim, i ne slušam, potonem u svoje dubine u svakom razgovoru sa muškarcem. Ako se taj ljudski oblik može nazvati tako. Iskočim iz kože, pogledam Tebe i sebe, i tamo gdje se spajaju kičma i srce čujem nešto. I vidim - slušam te. Još bolje, smijem se. Po prvi put posle toliko vremena, smijem se Tvojim vicevima, i čujem eho iz mojih provalija. Živa sam.
I kako bih onda da pišem o Tebi? Šta god Ti bio, sigurno ćeš biti najiskreniji smijeh ove godine. Onaj dječiji smijeh koji sam ja davno zaboravila. Jeste, bilo je lijepih razgovora, bilo je tračaka svjetlosti, bilo je nadanja, smiješaka, i sve se to završavalo prije početka. Jer su moje ambicije velike. Jer nemam korijene. Jer ne želim da život pretvorim u rutnu, tradiciju, navike, u paralizu. Jer želim više. Jer dajem više. Jer se plašim, pa pričam o nedostajanju Onog Nekog Posebnog. Plaši me moja snaga, pomislim da nikad neću moći da se oslonim na još jedno drvo kao ja. Plašim se da niko pored mene ne iznikne, jer sam sasušila zemlju i upila sunce. Plaši me moj mrak, i moj smijeh. Onaj smijeh s Tobom. Kao horor film. Jer je smijeh uvod u tragediju. Bar je bio. Al Ti to ne znaš, i ja o tome ćutim. Ja to sama sa sobom obračun izvedem. Jaka sam cijelom svojom slabošću. Ni to ne znaš. Jaka sam, mogu sve sama, i sve ću sama, jer samo tako umijem. Tako su me naučili.
Ja sam uplašena rođena, rastužena, nakalemili mi tri srca po cijeni jednog, osakatili me da se hranim zagrljajima, u mraku me držali da bih se sunca plašila. Da bih nebo voljela. Da bih bila besomučno zaljubljena u ljubav kao sopstvenu iluziju. Ja se plašim da volim, eto, priznajem. Plaši me snaga mojih emocija, plaše me moje slabosti, Ti me plašiš, i ovaj osmijeh. Plašim se da pričam, spustim pogled, odahnem i kažem da je sve to život, i da je sve u redu. A nije u redu. Srušio si mi zid i otići ćeš, a ja moram opet na mrak da naviknem. Nije u redu. Ti ćeš otići, a ja moram ponovo bez smijeha da živim. Miševe da hranim. Sunca da se plašim. Nije u redu. Bez Tebe ću moći, bez sunca ću moći, al kako osmijeh da katranom premažem, da usne zaledim? Kako da ovaj eho u sebi utihnem?
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.