Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu

Tišina. Nijema, mukla tišina. Mogu je nožem razrezati kao krišku ustajalog hljeba. Poput maslaca se provlačim kroz noć, iz sobe u sobu, iz hodnika u špajz, sa tavana do podruma. Provlačim se i tražim odakle uporno izlazi to grebuckanje koje neprestano čujem već ko zna koju noć zaredom. Čujem zvuk kao kad miš pokušava da progrize rupu u već sasušenom parketu. Iritira me. Ne da mi da spavam, a opet ne mogu da otkrijem odakle dopire zvuk. da je bar Nova godina mislila bih da se Deda Mraz pokušava ušunjati u moj dimnjak da mi ostavi zlatne perlice osušene sreće. Da je bar kiša mislila bih da vjetar vodi ljubav sa zidovima mog iznajmljenog stana. Ali vedro je i, tišine nema. 

Zastajkujem kraj uglova i osluškujem, jasno čujem kako se neko smije šapatom, odzvanja svuda po sobi, a ne znam odakle dopire smijeh. Da je bar februar, rekla bh da mačori izvode svoj ples zavođenja pa otud tolika histerična buka. Da je bar oktobar, pomislila bih da je Noć vještica i da to užasi izviruju iz podruma pokušavajući da moje demone oslobode ropstva. Septembar je, jesen je. Miholjsko ljeto. Da li je to opet jesen na nekim drogama? Opet mi pokušava podvaliti neke ustajale iluzije garant. Sigurno. Čekaj malo. Taj smijeh mi je poznat. I to grebuckanje. Stajem pored police prepune knjiga. Uzdišem glasno, svi moji životi leže u tim pročitanim stranicama. Svi moji proživljeni osmijesi, tuge, patnje, balovi i prinčevi.

Na poslednjoj polici ležim ja. Ili bar ono što sam nekad bila. I gomila ljudi koje sam sretala. Ljubila. Oni koje sam voljela. Gomila suza zapakovanih u bure i poliveno katranom. Sve zbijeno u listove poput duvana. Samo varnica treba da sve nestane u oblaku dima. Da je bar maj mogla bih da slažem da sam zapalila vatru u čast praznika rada manje radnih ljudi. Da je bar mart mogla bih reći da sam napravila papirne ruže za svaku sirotu majku u ovoj zemlji. Na žalost, noć je i tišina je i septembar. Avetinjski nasukan septembar. I tu, na zadnjoj polici čujem uporno grebuckanje. Da nisam srce ostavila tu negdje, da ono jadno, spljošteno među stranicama ne pokušava da se izvuče i da mi se vrati? 

Vidim tebe, kako se pokušavaš izvući sa stranica mog dnevnika. A nisam toliko pisala o tebi. Jesam pisala kako si me znao nasmijati do suza, i kako si mi džepove izokrenuo i čarape sakrio, i jesam pisala o nekom čudnom osjećaju života i nemoći, a opet eto te... Grebeš po stranicama punim prašine pokušavajući da se izvučeš kao da si upao u zamku za medvede. Da bar idem u školu mogla bih reći da sam napisala domaći zadatak na temu "Izmišljena bajka". Da sam bar dijete kome možeš podvaliti priču o Pepeljuzi pomislila bih da si moj princ ljepši od njenog. Al samo sam žena prepuna ljubavi, koja stoji nad zadnjom policom knjiga i gleda u svoju uspomenu kako se migolji i izvlači. Svako veče te vidim kako želiš izaći iz mojih pjesama, iz mojih riječi, kako želiš ponovo da me oživiš. Mene, ili sebe.

Uzimam olovku, običnu neku bez natpisa. Neću da neko preuzme zasluge za moje srce. Ne pokušavam da ti mašem na rastanku. Samo srce stegnem jače kao kad teglu zatvoriš da džem ne iscuri. Ne pokušavam ni da ti kažem da ostaneš tu u prašnjavim stranicama, ako ti se ne sviđa da budeš vječan u mojim pjesmama neću te siliti. Ne želim ni da ti srce gurnem u usta da ga pojedeš kao što si sve ostalo izgrizao. Neću ništa od toga uraditi. Neću izbrisati ni tvoje tragove, niti ću baciti tvoj džemper koji je ostao da visi u mom ormaru onako jadan i napušten kao ja kad si rekao da odlaziš. Neću ništa od toga. Ruka sama ide i klizi po papiru, i ostaje trag. Ne znam ni sama šta pišem. Sklapam dnevnik i na potiljku mi ostaje trag mastila. Sutra će razmazani oproštaj ostati na krevetu i za koju godinu ću znati da sam ti oprostila takvu glupost kao što je bila ta da odeš od nas.

Laku noć, bijeli mišu mojih nagriženih snova.