Znao sam da nema polovnih anđela. Ima ih samo umornih…

Pojela me zima. Izvukla iz mene svaki atom snage i radosti, kao kad školjke jedeš za večeru. Tako lako me pregazila, da su mi oči postale umorne, tijelo rastrzano između noći i dana. Nesanica me ujeda za hladna stopala, i srce mi ozeblo. Je li zima ovakva sa svima? Da li svi oni koji su sami ovako vode rat? 

Lako mi je da pričam o dugama i jednorozima, i o bajkama, o tome je najlakše pričati jer za sreću ti ne treba mnogo razloga. Ja ih imam. I jesam srećna, unutar sebe. Spolja se ne vidi. Moji podočnjaci ne govore o sreći. I ne pišem nikom. Ne odgovaram nikom. Gasim telefon danima, pa ga uključim, pozovem mamu i ugasim opet. Pročitam par stranica knjige, pa je ostavim, okrenem se na drugu stranu, pokrijem se po glavi i zatvorim oči. I onda bude lakše. Onda nema ničeg. Probudim se u pola noći, taman kad me nesanica za mali prst na nozi ugrize. Mačka mi rpede u krilu, ali ja ne reagujem. Gledam kroz prozore u mrak. I ne mogu da zaspim. 

Nije da ne želim da ostanem budna. I trenirati, i čitati, i šetati, slušati muziku... Bože, koliko već dugo tišina odzvanja mojim iznajmljenim stanom. Ni zvuka, ni glasa. Ništa osim povremenog mjakuanja. Stegla me zima za grlo, pokidala mi glas, u okove me bacila. Nemam snage da udahnem vazduh. I možda to nema veze sa zimom. Ni sa hladnim nogama. Sa srcem ogrezlim u samoći, sa tm i te kako ima veze.

Jeste, vjerujem u ljubav. I vjerujem u ljudskost. Da je ima. Kad je potrebno. I nije to ono što me oborilo. Oborilo me samovanje ove zime. Oborilo me što prijatelje nisam vidjela tako dugo. I što roditelje nisam zagrlila još i duže. Svaki put mi srce sledi činjenica da me sestrić ne poznaje i možda me nikad neće upoznati tako dobro kao što bih voljela. Oborilo me što me godinama kad dođem kući čeka ta užasna samoća. Ovaj grad... Ovaj grad je takav. Vidjećeš toliko ljudi kako zajedno izlaze, piju kafu, šetaju, obilaze se, ali niko od njih nije iskren i otvoren, toliko su se svi spetljali u maske. Za njih je život nešto potpuno drugačije, oni kući dolaze roditeljima i jedina misao je "kad je sledeća žurka i sledeće sniženje". Otklapam se od ovog grada. Nikad se ovde nisam pronašla, među ovim ljudima izlizanim od sjaja i blještavila. 

Odlučila sam promijeniti nešto ove godine. Napraviti neki korak u ludilo. Zagrliti se, i uviti se u gusjenicu. Dok neko dovoljno hrabar ne zaviri unutra. Umorile su me lažne ljubavi. Umorili su me površni muškarci, slabi dječaci, i već ispričane priče. Umorili su me oni koji samo traže zamjenu za mamu, nekog da brine o njima dok oni jurcaju i dalje od kluba do kluba. Umorili su me oni koji svoje slobodne trenutke provode unutar zidova, dok ja želim šumu, i vjetar, i more i planinu... Umorili su me svi ti beživotni ljudi prepuni problema koji to nisu, i prepuni ideala koji to nisu, koji žive ljubav koja to nije. 

Pregazila me zima i ljudi i samoća. Poželim ponekad samo da jednom dođem kući i onu popodnevnu kafu popijem sa mamom, da joj pričam moje gluparije, i maštam, da je zagrlim i da znam da nisam sama. Da joj kažem da zima i samoća ne idu zajedno, nikako. Da hladan stan nije mjesto za mene. Da se ponekad plašim mraka, i zvukova. I da zaplačem možda. Onako, dječije, ženski. Nije da sam tužna, nego eto. Da zaplačem. Glasno.