Čudno je to sa snovima

Taj neki život od ranije sa urednom platom i godišnjim odmorom, sa psom i mačkom, redovnim navikama i snom... probala sam. Živjela sam. Gorčila je svaka jutarnja kafa i preslane su bile noći. Vino nije imalo ukusa iako je alkohol udarao u srce i tjerao me ponekad da istresem džepove i otjeram sebe u traganje po prašnjavim policama. Živjela sam taj život o kojem ti maštaš i sanjala sam snove. Krila. Sanjala sam da mogu više, ali nisam vjerovala. Govorili su mi da zagrlim zemlju jer je let za ljude nemoguć. Govorili su mi da treba da uzmem kredit, kupim auto i stan, da prestanem da maštam u boji i kupim Tv. Jer vidiš, sreća je danas imati Tv i pet stotina kanala ijednu knjigu u fioci koja je greškom kupljena uz dnevne novine. Jadna knjiga. Sreća je... što nikad nisam poslušala. 

Vidiš, imala sam ambiciju i željela sam da i drugima donesem radost, da budem ono što su očekivali i mislili da jesam. Željela sam ali srce nije umjelo da posluša. Srce je željelo više. Nisu me slušali. Nisu marili. Servirali su mi odluke pred stopala, a ja sam se slagala samo da bi bili oni srećni. Donosila sam poklone, koračala na rukama kad je trebalo, odustajala od sebe i kačila snove na tavanicu, ali nekad je ljudima previše. Nisu me slušali. Nisu bili tu. Nisu umjeli da ćute i pronađu sopstvene radosti pa su pokušali da grade moje misleći da znaju najbolje. Zato mi je dugo trebalo za let.

Ubila sam sebe jedne noći ispunjavajući tuđe želje. Ubila sam sebe i sve snove spalila. Ljudi i dalje nisu bili srećni. I mislila sam da je u redu, imam taj stabilan život u ovom suludom svijetu krize ljubavi, i snove u prašnjavoj stranici dnevnika. Iam fotografiju poslednjeg dana živta. Imam redovnu platu i staži osiguranje. Doći će red i na snove. Nekad.

Nikad nije došao. Snovi su čučali i dalje, grebali i cičali, zapetljani u riječi. I nije bila sreća. Nije to bio život za mene. Otišla sam. Podigla sam zid da zaštitim sebe, krila svoja nekorišćena. Podigla sam zid ćutanja jer opet sam bila sanjalica koja diše. Isprekidano i grčevito, ali disala sam otišla sam. Plašila sam se i te kako. Putovala sam, učila, padala i puzala da ustanem. Svaki dan je bio strah ali bio je i radost jer bila sam slobodna. Bila sam svoja. Imala sam izbor, sopstveni. I odabrala sam. I ti ćeš jednom. Jer čemu lanci i stanovi i redovna plata ako je srce sprženo upovijesti tuđih razočarenja. Čemu srce ako ga ne čuješ? 

Ljudi me opet nisu shvatili. Rekli su da trošim godine, da mladost prolazi i da treba djecu da rađam a ne knjige da pišem. Čemu tolika glad za reprodukcijom? Za nasleđem? Čemu kajanje za potrganim željama? Učinjeno je. Svakog decembra zapaliću svijeću u spomen umrlom ja. jednom ću si oprostiti kao što sam ljudima. Oni nisu znali bolje, ja jesam. Jednom ću možda srušiti taj zid. Možda će bti kasno, ali još uvijeknisam prestala da sanjam. 

Nisam srećna ovde gdje sam danas zalutala. I zato ću otići dalje. Neprestano ću tragati za sobom i da, plaši me to što ne znam gdje će me koraci odvesti, što ne znam hoće li mladost prozujati pored mene i ostaviti me samu među zidovima. Ali otkrila sam mnogo divnih stvari. Otkrila sam da je sreća zakopana duboko i svakom biću i samo onda ako se usudiš i potpuno otvorip životu možeš je okusiti. Svoju viziju sreće, ne tuđu. Nisu važna očekivanja. Ni stan. Ni veliki Tv.

Još uvijektragam za suncem pod kojim ću da osušim sipele i razglednice okačim na svodove. Još uvijek nisam sigurna da želim kuću i Tv. Ali žlim život. U boji. Možda nije po mjerilima ljudi sa kojim samodrasla, ali je po mojim grafikama. I plašim se. Plašim se ponekad da je sve zabluda, ali u tišini prije nego utonem u san srcemi šapne da je u redu plašiti se. Moždaneće biti srećan kraj ali biće đavolski dobar roman. I zato vjeruj. Sebi. Svom srcu. Sreća je zakopana u tebi a kompas je u tvojim rukama. I nisu snovi tu da bi se sanjali, već da bi se živjeli.