Posle određenih dana pauze, po malo u neko dosadno popodne
poželjeh da opet nešto napišem... Nedostaje mi pisanje, „pametovanje“ u nekom
mom stilu (koji, priznajem, ni ja ponekad ne razumijem)... Nego, pokušavala sam
shvatiti ovih dana jednu situaciju...
More, plaža, dobro društvo (u stvari fenomenalno)... Odmor,
opuštanje, i sve ono kad si siguran u sebe... Kad te baš ne interesuju nemiri u
zemljama Bliskog Istoka (koji je sve biliži) a ni nestašica vode u Africi...
Jer ispred mene je more, predivno moje plavo prostranstvo u koje mogu da
smjestim sve svoje želje, strahove, maštanja, razočarenja...
On – visok, atletski građen, preplanuo, sa zelenim očima,
crnom kosom, osmiijehom koji bi i slona oborio... San svake djevojke sigurno.
Jedan susret, pa onda i drugi nekog drugog dana... Znamo da se u ovoj našoj
maloj državi sve može saznati, pa tako sam i ja dobila broj telefona, ime, i...
Naravno, prokletstvo društvenh mreža... I baš sam se spremala da krenem u
osvajanje (jer i mi žene smo u duši ratnice), kad ono... Slike Apolona u muškom
društvu... Oko 70 slika i ni jedna ne posjeduje žensko lice... On, jedan od
onih muškaraca koji zna eleganciju, koji voli macho man stil... On, jedan od
onih muškaraca kome ni jedna žena ne bi odoljela... On, jedan od onih koji
uživa u muškom društvu... Koja šteta za ženski rod...
I onda, u beskrajnim razgovorima sa ljudima koje znam,
kojima vjerujem analiziram Apolona već cijeli odmor... Da, možda je hetero,
možda je homo, možda je i bilo koje slovo u abecedi, ali koji je to gen koji
muškarcima šapuće da je ljepše biti u čoporu muškaraca (pod uslovom da je od
nas „normalnih“ ljudi)... Da odmah nešto razjasnim, nemam ja ništa protiv
načina života, protiv izbora drugih ljudi ukoliko se to ne kosi sa granicama
ljudskog razuma. I onda sam se bacila u posmatranje na plaži pri svakom odlasku
na moru (osim od skoro kad se moj čovek nalazi pored mene, tad zaista samo njega
vidim... O tome u nekom drugom postu).
Primjetila sam „čopore“ muškaraca i žena, potpuno odvojeni,
potpuno posvećeni svojoj ekipi... Svom timu... A toliko je usamljenih ljudi,
toliko je njih sobodnih za vezu, za udvaranja, za romantiku... Samo ne znam
kako se upoznaju kad se non stop kreću u grupama, kad treba da prođeš 3 vuka
zaštitnika da bi došao do osobe koja ti se u toj gužvi dopala. I oni će cijeli
dan na plaži provesti odvojeno, potajno se nadajući da će baš taj dan nekog
upoznati ko će im se svidjeti... I ne moraju baš toliko da čekaju, dovoljno je
da se okrenu oko sebe...
Ja sam naravno odustala odmah od Apolona, jedno zbog
njegovog očiglednog homo-društva i opredjeljenja, a i vidim da on već ima najveću
ljubav – samog sebe... Nastavila sam da posmatram i uživam u moru, u suncu... u
društvu koje nije jednopolno... I u onom mom čoveku...